Прва сведочанства светости у Русији

понедељак, 01 март 2010 00:00

Индекс чланка
Прва сведочанства светости у Русији
Страна 2
Све стране

Страна 1 од 2

Пре више од хиљаду година, а тачније у другој половини Х века, још пре Покрштавања Русије, тадашње руске земље су се прославиле подвизима првих хришћанских подвижника – благодатном делатношћу кнегиње Олге, мученичком смрћу двојице Варјага – хришћана...
Уопште, први хришћани у Кијевској Русији појавили су се у доба владавине кнеза Игора, о чему сведочи текст уговора Русије са Грцима – тада је део варјашке кнежевске дружине био хришћански. Притом летописац истиче: „Беше много хришћана међу Варјазима“. Штавише, Руси-хришћани су имали и своју саборну цркву у Кијеву – цркву св. Илије. Притом је међу Русима и даље био знатан број многобожаца. Уосталом, против Грка су и Руси-хришћани и Руси-многобошци иступали заједно, и никаквих противречности на верској основи унутар „рода рускога“ није било. Једина разлика је било то што су Руси-хришћани полагали заклетву именом хришћанског Бога, док су се Руси-многобошци клели својим богом Перуном и својим оружјем.
Одакле су се могли појавити хришћани у Кијеву? Највероватније су то били исти они Руси који су се 40-их година Х века преселили у Придњепровље из Моравије. Само су они могли образовати велику хришћанску општину у престоници Кијевске Русије. Појаву масовног сахрањивања у Кијеву по хришћанском обреду налазимо управо у средини Х века, а слично је једино хришћанским гробовима у Моравији.
Затим је 959. г. кнегиња Олга боравила у Византији и тамо се покрстила у хришћанску веру, добивши крштено име Јелена. Истина, Олгин син, кнез Свјатослав, није хтео да прими хришћанску веру и до краја живота је остао многобожац. И кнез Владимир Свјатославич је првих година своје владавине био убеђени многобожац. Штавише, Владимир је реформисао руско многобоштво. Како летопис каже, Владимир је одмах после ступања на престо на кијевском брду крај свога двора поставио ликове шест многобожачких богова – Перуна, Хорса, Дажбога, Стрибога, Симаргла и Мокоше. То многобожачко капиште (храм, култно место) је у науци добило име „Владимиров Пантеон“ у коме је кијевски кнез за главног бога прогласио Перуна. Тако је објединио различите многобожачке култове житеља Кијевске Русије под предводништвом бога кнежевске дружине Перуна, а Кијев је постао главни култни центар читаве Кијевске Русије.
Смисао Владимирове многобожачке верске реформе је наизглед јасан – нашавши се на челу државе, покушао је да створи јединствен систем многобожачих веровања и јединствену хијерархију богова која би одговарала државним интересима. Изгледа да је и сама многобожачка верска реформа била усмерена против оснажене хришћанске општине у Кијеву, и у том погледу је Владимир следио завете свога оца Свјатослава. То су потврдила и археолошка истраживања „Перуновог брда“. Показало се да су за темеље многобожачких идола коришћене крхотине плинфе (староруске цигле) и шкриљца. Наилази се и на малтер са траговима фресака попут оног који се примењивао за украшавање хришћанских Цркава. То су највероватније били остаци неког срушеног хришћанског храма, и то намерно срушеног – било по налогу Свјатослава, било Владимира. То значи да су после Олгине смрти у Кијеву почела прогањања хришћана. Ипак, хришћанска општина се поново оснажила током владавине Јарополка, а хришћани су подржавали тог кнеза. Зато је сасвим могуће да је кијевски храм срушио управо Владимир, који је победио брата Јарополка и у хришћанима видео своје непријатеље. У том случају је коришћење крхотина хришћанске Цркве за изградњу многобожачког светилишта имало дубоко символичан смисао. Владимир је у почетку своје владавине сматрао да је хришћанство недвосмислено непријатељска религија. У суштини, Владимир је циљано хришћанству супротставио организовани многоожачки култ који је требало да постане државна вероисповест Кијевске Русије.

Владимир је дуго остао многобожац и у личном животу. Имао је пет законских жена – Половчанку Рогнеду, извесну Чехињу, Гркињу, удовицу убијеног Јарополка, још једну Чехињу, а последња жена му је постала византијска царевићка Ана. Сем тога, кнез је имао и стотине наложница. Од законских жена Владимир је имао дванаесторицу синова и најмање девет кћери.
У Владимирово доба у Кијеву је први пут покушано приношење људских жртава. „Повест минулих лета“ саопштава да се 983. г. кнез Владимир Свјатославич вратио из победничког похода на Јатвјаге (старопруско племе етнички блиско Литванцима). Одлучено је да се у част победе принесу жртве паганским боговима. Старци и бољари су извршили жребање младића и девојака – на кога жребање покаже, требало га је жртвовати. Жребом је извучен Варјаг-хришћанин, али је његов отац одбио да преда сина. Онда је узрујана гомила обојицу убила.
Историчари те трагичне догађаје у Кијеву повезују с устанком Словена-многобожаца на Јужном Прибалтику који је букнуо управо 982. г. против насилне хришћанизације. Изгледа да су кијевски многобошци и даље одржавали везе са прибалтичким Словенима, чија је мржња према хришћанима нашла одјека и у Кијеву.
А летопис Варјага и његовог сина назива праведницима, изједначавајући их са светим мученицима. Тако су Варјаг и његов син историјски постали први мученици за хришћанску веру у Русији. Познато је да су у Ростову још у XIII веку отац и син Варјази поштовани као први руски свеци. Међутим, званично су канонизовани знатно касније под именима Фјодор и Јован, али је време канонизовања непознато. У савременом календару Руске Православне Цркве отац и син Варјази су оправдано названи „првомученицима“. Сећање на њих Црква обележава 12 (25). јула.
Када је Русија крајем Х века била покрштена и када је пронашла смисао битисања у његовом хришћанском схватању, то је пред руским писцима поставило изузетно важан духовни проблем: Русија ће достићи истинско спасење само у случају да се унутар њених међа и у душама руских „нових људи“ пролије светлост светости. „Житија светаца – пише староруски писац – уливају страх Божји у душу... Јер они који та житија читају, с новим осећањем се лаћају свога посла, напуштајући зле помисли; житија светаца дају светлост и просвећење душама нашим“.
Крајем X-XII века Стара Русија, попримајући вековно хришћанско искуство, преузима и многе хришћанске свеце. Пре свега, у Русији се већ у том раздобљу јавља посебно поштовање Пресвете Богородице, између осталог изражено и у поштовању чудотворних икона. Једна од њих – икона Владимирске Богородице – постала је за сва времена хришћански символ Русије. Сем тога, вреди издвојити поштовање пророка Илије, светог Николе Мирликијског, апостола Андреја Првозваног и светог великомученика Георгија Победоносца, који су временом постали уистину народни свеци.
Али, првих година после примања хришћанства у Кијевској Русији, поготово у Десјатиној цркви, одржаван је посебан култ светог Климента. Култ одређеног свеца сведочи о припадању овом или оном правцу у хришћанству. Тако и посебно поштовање светог Климента папе Римског у раном руском хришћанству сведочи о томе да је крајем Х – почетком XI века у Кијевској Русији водећа била ћирило-методијевска традиција.
Кнез Владимир Свјатославич је део моштију светог Климента и његовог ученика Фива пренео из Корсуна у Кијев. Мошти светаца смештене су у споредном олтару у част светог Климента у Десјатиној цркви. Титмар Мерзебуршки који је око 1017. г. посетио Кијев, чак је Десјатину цркву називао Климентовим храмом. Мозаички лик свеца налазимо у кијевској Софијској саборној цркви. Климент Римски се у XI веку поштовао као главни „заступник“ читаве Руске земље и руског народа (о томе саопштава „Слово поводом обнављања Десјатине цркве“). Светом Клименту су се чак и у XII веку обраћали у случајевима када је требало истаћи независност Руске Цркве од Константинопоља. Чак је 1147. г. предложено да се Климентовим моштима („часном главом“) Климент Смољатич произведе у митрополита без обраћања Константинопољу.

Постепено потискивање култа Климента Римског у Русији почиње од 80-их година XI века. За то је било заинтересовано грчко руководство Руске Цркве које је тежило да истисне ћирило-методијевско наслеђе и у Русију уведе другу врсту православља – византијску традицију. Занимљиво је да Климентов култ замењује култ Николе Мирликијског (Николе Чудотворца) који су посебно подржавали митрополити-Грци.
Име светитеља Николе Мирликијског једно је од најпоштованијих у читавом хришћанском свету. Он је по предању живео на размеђу III-IV века (понекад се наводе чак тачне године живота: 260-343. г.) и био епископ у граду Мири у Ликији откуд и његов надимак Мирликијски. Свети Никола се још за живота прославио многим подвизима у славу Христову и чудима. Зато је дан његове сахране – 6 (19). децембар – постао општехришћански празник. У Русији је тај дан добио назив Никола зимски.
Али, још више чуда од светог Николе почело је да се догађа после његове смрти. Притом се његово покровитељство почело пре свега односити на морепловце и путнике, на „све сире и убоге“, на сточарство и земљорадњу, а такође је сматран и „чуварем земаљских вода“. Зато је касније, већ у православној традицији, свети Никола добио још два надимка – Никола Чудотворац и Никола Угодник.
Светом Николи је посвећен велики број различитих дела како познатих православних писаца и црквених лица (Антоније Критски, Ћирило Философ, Климент Охридски и др.), тако и обичних свештеника. Византијски хагиограф Симеон Метафраст је у X веку на основу многих древних латинских и грчких извора написао Житије св. Николе Мирликијског (на руском језику познато у рукописима почев од XV века).

Претходна - Следећа >>

Коментари

0 #1 Марија Смиљанић 2011-06-28 21:01

текст је још једна потврда колико су Срби и Руси блиски - Перун,Држбог,Ст рибог...заједнички су.
Како некад - тако сад БРАЋА по крви и у Христу Богу нашем!

Цитирај

Освежи листу коментара
РСС за коментаре на овој вести.