Митрополит Антониj

Последње ажурирано среда, 16 јун 2010 09:56 субота, 15 мај 2010 15:58

Митрополит Антониj(у свету Андреј Борисович Блум) познат је као Антониј Сурожскиј— по називу Сурожске епархије. Родио се 19.јуна (6 .јуна) 1914, Лозана,— 4.аугуста 2003, Лондон — православни епископ, филозоф, проповедник.

Његова мајка је била сестра познатог композитора Александра Скрјабина. Детињство Андреја је прошло у Персији, где његов отац је био послаником. После револуције породица је била приморана да напусти земљу. Доселили су се 1923.године у Француску.

Прочитавши Јеванђеље у 14. години, одмах се обратио Христу. После школе уписао је биолошки и медицински факултет у Сорбони. Учествовао је у рату као војни хирург (1939-1940), после је радио као лекар у Паризу.1943. године се замонашио. 1948.године постаје ијеромонах. Рукополагао га је митрополит Серафим (Лукјанов).

Од 1 септембра 1950.године до 4 аугуста 2003.године је био парох Успенске цркве у Лондону. 1954.године је постао игуманом, а 1956. - архимандритом.

1962.године је постао архиепископ, радио је са православним приходима на подручју Велике Британије и Ирске на челу створене 10 октобра 1962.године Сурожске Епархије РПЦ у Великој Британији. Његови проповеди су привукли у православље више стотина Енглеза.

Аутор више књига и чланака на различитим језицима о духовном животу и православној духовности, почасни доктор наука Абердинског универзитета (1973), Московске Духовне академије (1983) и Кијевске духовне академије (1999).

Коментари:

Мислим да је најважнија ствар између свих ових ствари - крштења одраслих, исповеди, причешћа , хришћанског живота то, да све то иде уз дружење са Богом и радости, радости због тога,

да смо од Њега вољени и да можемо да Му одговоримо на ту љубав и бар нечим малим је доказати.

То је од огромне важности, зато што се људима каже: живите по заповестима, ево вам десет заповести, Јеванђеље – ту је указано на све што не треба радити, верујте и покајте се, покајте се, покајте се...

Као резултат тога, хрићански живот се претвара у потпуни пакао. До тада се могло живети некако, а сада је немогуће, јер и како уздахнем – није то добро...И то је јако озбиљна ствар, зато што се уз радост може много тога урадити а од страха или од таквог осећања да је све безнадежно лоше, ништа нећеш урадити у животу.

Мислим да и децу треба васпитавати тако да нема веће радости од сусрета са Богом, дружења са Њим и жеље да Га обрадујеш тиме што ћеш се трудити да живиш на такав начин да будеш достојан таквог дружења. Али ако не успеш у томе, ако се нешто догоди, то није крај свему. Можеш Му прићи и рећи Му:

„Опрости! Ево шта се догодило...“

Чак не ни повремено„Опрости!“, него Му једноставно испричати. Мислим да нарочито децу, али и одрасле треба тако учити, зато што свештеници сувише често уче „страху Божијем“ и људи мешају тај појам, зато што „страх Божији“ не значи бојати се. Тим пре, што Христос каже: „ Више вас не зовем слугама својим, него пријатељима, зато што слуга не зна вољу свог господара, а Ја сам вам све рекао...“

Такав треба да је наш однос са Богом: дружење, поверење. Ако учиниш нешто„недопуштено“, треба се баш Њему обратити. Ако смо се огрешили о Њега, ка Њему поћи а не некако проћи поред Њега.

Наравно, постоје грехови, као и физичка болест али ми не можемо живети на тај начин непрестано истражујући себе и тражећи болести од којих би могли оболети. Треба себе да васпитавамо здрави, а то здравље произилази из здравља зарад којег са свог пута склањамо све, што би могло нарушити то здравље.