Победили су, зато што су бранили отаџбину!

субота, 13 август 2011 13:51

1 Коментари

Руски часопис «Трибуна» покренуо је рубрику, посвећену јубилеју Победе. Желимо да разговарамо о мање познатим епизодама Великог Отаџбинског рата, о херојима, чија имена нису толико позната, као што су Матросов и Космодемјанскаја. Сматрамо да је изворшта Победе потребно тражити не у карактеристикама државног уређења тог времена, нити у огромним жртвама, него у великом хероизму народа, који је вођен срцем стао у заштиту Отаџбине и слободе.

У овој рубрици желимо да говоримо о ратном подвигу и подвигу залеђа, које је захваљујући сјајној организацији и самопожртвовању обичних трудбеника могло пружити војсци најбоље оружје. Рубрику отвара разговор са председником Фонда историјске перспетиве, доктором историјских наука Наталијом НАРОЧНИЦКОМ.

- Наталија Алексејевна, текућа година - година 65-годишњице Велике Победе, коју се наш народ спрема да прослави као велики датум у историји отаџбине. Прошле године, на прагу тог догађаја, активирали су се многобројни «историчари» и «идеолози», који покушавају Победу да представе у црном светлу скоро као тријумф тоталитаризма над демократијом.

Полако нам се убацују псеудоисторијска «открића», дискусије, које су усмерене ка томе да се измени формирана представа о рату и Победи. Због чега се то догађа?

- Покушаји Запада и либерала да лише славе сећање на рат сведоче о томе да је то сећање - камен темељац наслеђене националне свести, грађана широм Русије. Последњих година ти напори постају још израженији. Отворени напади нису крунисани успехом чак ни у периоду општег нихилизма крајем осамдесетих и почетком деведесетих година. Тада је народ с одушевљењем ширио увреде очинских гробова своје хиљадугодишње историје под заставом растанка са тоталитаризмом. Затим су почели да говоре да су «циљали тоталитаризам, а погодили Русију». Не, циљали су баш Русију, користећи као изговор и инструмент комунизам који је свима досадио.
Затим је свест о самоодржању код свих интуитивно потиснула ругање Победи. Мада отровни коментари, упорне приче, например, о казненим одредима, тобоже на све стране стрељаним ратницима с леђа, који би се без тога свакако предали у заробљеништво, се и до сада појављују. И не само пред 22. јун и 9. мај него и пред јубилеје великих битака - Стаљинградске, Курске. Иза свих ових подмуклих метода крије се један циљ - срушити утемељну слику Отаџбине као велике државе. Ратоборним постсовјетским либералима-западњацима је омражена свака форма отаџбине као велике државе, било да је то руска или совјетска држава. Они намеравају да обезвредне ту империју, повезујући је са репресивним методама комунистичког режима. Мада је њихова борба против комунизма само тобжња. Они никада нису нападали сам марксизам, поштедели су Лењина, рачунајући на захвалност за разарање православне империје.

- Онда је цена, која је плаћена за Победу, стварно велика, казнени одреди - су историјска чињеница...

- Нико то не пориче. Али постоји истина историјског момента, а постоји и истина историјске епохе. Ми смо победили у том страшном рату, који, узгред, нисмо завршили зато што смо дезертерима претили смрћу, него зато што је рат за народ постао Отаџбински. Зато што сваки пут кад бисмо се нашли пред дилемом: Отаџбина или смрт, подвиг свима познатих Матросова и Космодемјанске се понављао, неретко и од стране непознатих хероја. Совјетски Савез је надјачао Немачку, пре свега, зато, што је за наш народ било немогуће исказати цену Победе. Она је била важна «изнад свега, без цене!». Код Срба постоји историјска фраза: «Боље гроб, него роб!» - «Боље је бити у гробу него бити робом» - баш тај осећај је надвладао разна гледишта на државу, на револуцију, на комунистички пројекат, на бољшевичку власт и на НКВД. Узгред, то је прелепо исказао Антон Деникин - сукобио се са бољшевицима, саосећао са руским заробљеницима. Баш он је гневно одбио предлог да својим ауторитетом благослови власовску армију: «Ја сам се борио против бољшевика, али не против руског народа! Да су мени дали дужност генерала Црвене армије - показао бих Немцима!»

- Па ипак у друштву реално постоје разне тачке гледишта, постоји велики број сународника -жртава репресије, који на подсевесном нивоу траже «историјску правду». Можда је реч о начину дискусије, њеном смислу, нивоу и смеру?

- Дискусије о цени Победе, грешкама руководства, репресији комунистичког пројекта могу и морају бити научно засноване ради опомене за будућност, али нас оне не могу не смеју морално разоружати пред покушајем обезвређивања Победе, како би нас чудном идејом потпуно избрисали из историје.

Треба схватити да кампања обезвређивања Победе није усмерена против СССР и Стаљина - то је само изоштрени начин дискредитовања, замене теза, а против историјског присуства и права на место у историји света саме Русије. Треба схватити да је наша земља и тада, и сада у сталној борби за очување свог геополитичког простора који је сметња амбицијама о потчињавању света и управљању њиме.

Мој деда Иван Подољакин - заставник руске армије, одликован орденом Светог Георгија, херој Првог светског рата, и моја мама Лидија Подољакина - неустрашива партизанка Великог Отаџбинског рата, бранили су од спољашњег непријатеља 1914. и 1941. једно, исто- Отаџбину , иако су биле различите државе и код различитих људи, различите претензије. Баш због тога је немогуће историјски оправдати генерала Власова, који је предлагао својој армији која се већим делом састојала од сломљених људи тешких судбина, логику Лењина 1914. године - «пораз сопствене власти у рату».

Сада нема комунистичког режима, да ли се притисак на Русију умањио?

- У контексту оцене Великог Отаџбинског рата за нас се стално везује дискусија о Стаљину и стаљинизму. Ево и сада везано за 130-годишњицу Стаљина она се разбуктала новом силином. И опет у предворју јубилеја Велике Победе. Зашто се то догађа?

- Више бих волела нашу историју без револуције. Али нема ничег парадоксалног у томе што браним победу комунистичког СССР, мада немам симпатије према демонима револуције - Лењину, Стаљину, Троцком... Никада нећу заборавити да је мој отац 1937. године постао «брат непријатеља народа», али ћу се дрзнути да опонентима поставим политички некоректно питање, шта стоји иза покушаја Запада да баш од Стаљина направи «злочинца свих времена и народа», каквог никада нису правили ни од Кромвела ни од Робеспјера? Лењина они увек заобилазе и штите, а Троцког заправо тајно и јавно величају...

У историји сваког народа има доста трагичних или чак крвавих флека, много тема изазива добоко преживљавање и напрезање националне историјске свести. Управо Француска је - домовина не само дмократије, него и «револуционарног терора», који су спровели јакобинци уништивши душу народа далеко више него бољшевици.Такође, на Западу нико не демонизира сопствену званичну прошлост. Постоји, не без основа верзија по којој је руководство САД раније знало за напад на Перл-Харбур и свесно дупустило трагедију како би се створила боља основа за улазак у рат. У САД се тим поводм не води расправа.

Коментари  

 

+1 #1 KIRIL 2011-08-20 17:07

ODLIČAN TEKST!..."ZAPAD"ĆE UVEK MRZITI RUSIJU,PONEKA UVIJENO,A ČESTO,ČESTO POTPUNO OGOLJENO!....GLADNI SU RUSKOG PROSTRANSTVA,TE RITORIJA I PRIRODNOG BOGATSTVA.....KADA IZ LONDONA ,itd.POGLEDAJU NA SATELITSKIM SNIMCIMA GDE JE VLADIVOSTOK I KAMČATKA,TRESU SE U HISTERIČNOJ,SLE POJ MRŽNJI...A NEMOĆNOJ(zato raste iz dana u dan).....SAMO STABILNO DRUSTVO I JAKA VOJNA SILA SU GARANT OPSTANKA RUSIJE,...I MNOGO,NAS MALIH.....(MRŽNJA NA KRAJU SAMA SEBE POJEDE!).....ZAIST TEKST TREBA ODŠTAMPATI...HVALA AUTORU g.MOROZOVU!

Цитирај

 

Освежи листу коментара
РСС за коментаре на овој вести.

Додај коментар

Име (захтева се)

Е-маил (захтева се)

Обавести ме праћењем коментара

Освежи

Пошаљи

Одустани

JComments