Курс на Цариград

среда, 10 март 2010 14:50

0 Коментари

Сваки народ своје овоземаљско битисање гради у складу с оним представама и оним духом који у дотичном народу преовладавају. Тај дух је по правилу условљен и условљава овоземаљску мисију свакога народа. Мисију Русије су свети оци дефинисали као силу која задржава ширење зла у Васељени. Према сведочењима истих тих светих отаца, Русија ће ту мисију имати све док траје света и века.

Руси су и раније, и сада, и увек деловали у складу са смислом те велике мисије.
Таква тврдња се очигледно може приказати на примеру историје руске флоте носача авиона која је од тренутка свог настанка па све до данас у себи носила идеју обуздавања ширења "тајне безакоња".

***

Десило се тако да је руска флота носача авиона од самог настанка, за разлику од носача авиона САД и других земаља, имала за циљ решавање најплеменитијег геополитичког задатка који је човечанство икада имало. Не сузбијање народа "отпадника" или безобзирно ширење сопствених трговинско-економских интереса, већ остваривање очекивања читавог Православног Света - ослобођење II Рима - Цариграда и подизање Часнога Крста на саборну цркву св. Софије.
Православне државе су вековима настојале да ослободе древни град који је ударио темељ православној државности. Учинило се да се то могло извести током Другог Отаџбинског рата. Тај рат је започет покушајем германске цивилизације да потисне православце, разједини их, прекине њихов буран развој... Тај рат је требало да се заврши тријумфом васељенског Православља и његове творевине - Руске Цивилизације. То би посведочио и нови Часни Крст на Саборној цркви св. Софије у Константинопољу.
Коришћење аероплана у војне сврхе представљало је новину, док је њихова примена у решавању војно-поморских задатака представљала чудо невиђено. Активна истраживања у тој области прво су довела до појаве хидроавиона, тј. аероплана способних да узлећу са водене површине, а потом и до бродова-носача авиона; на њима су хидроавиони допремани до места извођења војних операција. На почетку Првог светског рата у Русији су од неколико помоћних бродова створени такви носачи хидроавиона који су изузетно успешно дејствовали у Црном мору, у правцу Цариграда.
Почетком рата су кроз мореузе у Црно море упловила два немачка линијска брода на којима су биле подигнуте турске заставе. У почетку су ти бродови постизали велике успехе осипајући паљбу по руским црноморским градовима. Убрзо је руска флота сузбила претерану жустрину немачко-турских снага, приморавши те бродове да се повуку назад у мореузе. Руси су после тога одлучно развијали постигнути успех. У тој фази су најважнију улогу опет одиграли носачи хидроавиона.
Прва ваздухопловна школа у Русији отворена је у Севастопољу; уочи Другог Отаџбинског рата отворио је лично владар-император Николај Други. Дипломци те школе чинили су језгро руских поморских пилота. Црноморска флота била је попуњена хидроавионима М-5 и М-9 домаће производње, конструкције талентованог руског инжењера Димитрија Павловича Григоровича. Такав летећи чамац развијао је брзину од 110 км/сат и носио до 550 кг терета.
Руска морнарица на Црном мору је током 1915-1916. године имала главни задатак да спречи снабдевање Стамбола каменим угљем из унутрашњости Турске. То снабдевање је вршено поморским путем дуж црноморског приобаља, пошто Турци нису имали железничку пругу унутар земље.
Носач хидроавиона, носећи до 10 аероплана, са бродовима у заштитници приближавао би се турској обали на растојање од 15-20 километара. Ближе се није могло прићи пошто би руски бродови доспевали у зону дејства снажне обалске артиљерије. Хидроавиони су се спуштали на воду, узлетали, бомбардовали циљеве и враћали се на носаче хидроавиона.
Хидроавиони црноморске флоте су 6. фебруара 1916. године по први пут самостално бомбардовали турску луку Зонтулак, без подршке артиљерије са бродова. Оба руска носача хидроавиона су се у пратњи торпедног разарача приближила турској бази и на удаљености од 15 км од ње спустила на воду 14 хидроавиона. Руски пилоти су на непријатеља бацили 368 кг бомби, потопивши велики пароброд и неколико мањих бродова.
Црноморска флота је око средине 1916. године нападима хидроавијације потпуно лишила Стамбол каменог угља, тако да су Турци били принуђени да угаљ увозе из Немачке. Немци и Турци су се после тих неуспеха углавном ослонили на дејство подморница. Убрзо је адмирал Колчак, пребачен са Балтика, решио проблем немачких подморница путем појачаног минирања Босфорског мореуза, тако да је противник изгубио девет подморница.
Црноморска поморска авијација је до фебруара 1917. године учествовала у великој десантној операцији заузимања малоазијског лучког града Трапезунта. Флота носача авиона убрзано се припремала за другу, неупоредиво већу операцију која је требало да се заврши ослобађањем Цариграда од многовековне мухамеданске владавине. Није тешко погодити да је носачима хидроавиона била одређена најважнија улога. За операцију ослобађања Цариграда била су припремљена 152 хидроавиона. Почетком 1917. године је 88 аероплана тог типа било сконцентрисано на Балтику.
Црвена Армија је преостале хидроавионе током грађанског рата користила на Волги у борби против снага адмирала Колчака.
Искуство из светског и грађанског рата очигледно је показало перспективност флоте носача авиона. У свим поморским велесилама је активно започета изградња бродова способних да у зону предстојећих битака допреме велики број авиона. Ослањајући се на искуство битака за Цариград, совјетски војни стручњаци су извукли сасвим исправан закључак о могућој бојевој примени бродова-носача авиона. Тврдило се да носачи авиона морају дејствовати самостално, налазећи се на челу ударне групације носача авиона (АУГ). Такве групације би, по мишљењу совјетских стручњака, требало да замене тактику линијских бродова и тешких крстарица, намењујући бродовима-носачима авиона улогу главне ударне снаге флоте. Морнарички стручњаци САД и Велике Британије су све до Другог светског рата били другачијег мишљења, сматрајући носаче авиона, премда важним, ипак само помоћним бродовима. Битке на Тихом океану су очигледно потврдиле исправност закључака совјетских стручњака. Без обзира на то, у СССР све до почетка Другог светског рата није почео да се гради ниједан носач авиона, иако су бродови тог типа пројектовани током 1920. и 1930. година.

***

10. марта 1986. године по директиви Генералног штаба формиран је стоти бродски ловачки пук за припрему кадрова за прве совјетске носаче авиона. За команданта пука именован је Тимур Апакидзе. Тај поморски пилот грузинског презимена и јарко изражене руске спољашњости родио се и одрастао у главној бази Балтичке флоте - граду Кронштату.
Први командант стотог пука је још као дечак од шест година пожелео да постане пилот. Тада је заједно са баком присуствовао сахрани поморских пилота - њихов авион се претходног дана срушио. После сахране је рекао баки: "Баба, хоћу да постанем пилот да бих уместо њих летео". Апакидзе се са четрнаест година уписао у Лењинградску Нахимовску војну школу, сматрану за најбољу те врсте. Дотада су Тимура васпитавале мама и бака, то јест, будући чувени поморски пилот је од малих ногу имао женско васпитање. Осим тога, као дете је био слабуњав, болешљив и ниског раста. Једном је Тимура неки старији питомац ухватио и наредио му да ориба клозет. Он му је одговорио да то неће учинити. Онда га је тај старији питомац зграбио за оковратник и окачио на ексер укуцан у зид тако да су се ноге несрећног ученика првог разреда клатиле не дотичући земљу. То понижење је Тимур запамтио за читав живот. У том положају је висио све док га није скинуо један од старијих педагога који је пролазио мимо. На сва запиткивања Тимур је горко плакао и кроз сузе причао ко га је и како увредио. Када је све испричао, Тимур није престајао да плаче. Видевши то, официр се намрштио и рекао: "Но, ти још увек плачеш? Још увек ништа ниси схватио?" Онда га је опет за оковратник обесио о исти онај злосрећни ексер. И почео да га васпитава: у којим случајевима мушкарац може да плаче, како сачувати достојанство - одржао му је читаво предавање. Када је Тимур обрисао сузе скинули су га с ексера.
После тога је Тимур схватио да треба бити јак, имати снажну вољу. Касније је развио запањујућу способност да утиче на људе. Човек је под његовим утицајем постајао сасвим другачији. Тимур је говорио да у ваздуху не побеђује онај који боље лети или има бољу технику, већ онај који је способан да противнику наметне своју вољу. Питомци после завршетка Нахимовске војне школе у принципу нису могли да се уписују у пилотске војне школе. Апакидзе је са својим другом написао писмо команданту ратне морнарице адмиралу Горшкову с молбом да им се у виду изузетка дозволи уписивање у пилотску војну школу. Обећали су да ће се обавезно вратити у морнарицу и формирати палубну авијацију. То писмо-рапорт испрва није пролазило кроз инстанце, али су га најзад преко познаника ипак доставили команданту и - за дивно чудо! - он је свршеним питомцима дозволио да школовање наставе у пилотској војној школи.